Važno joj je… da pokaže… da sve može sama. Sama… ali medju nama.. Da to vidimo i priznamo joj… mi, njeni.
Nekad, ima tome već dosta godina, nagovorio sam je na odluku. Imam bar tri razloga zašto znam da nisam pogrešio. Dva su naše, zajedničko zadovoljstvo. Ona je onaj treći… samo moj, razlog.
Ko poželi da joj bude blizak, mora da se trudi da sa njom pliva.. ili podiže decu.
Nastojim da zaradim mesto u njenom životu. Ponekad se učini da mi ide sasvim dobro... pa ubrljam.. Sve, k'o pijanac, proćerdam! Onda moram iz početka, svaki put sa sve više truda.. ali nije teško… jer ima smisla.
Hteo bih da je uverim… da njeno mesto ne može da uzme niko... dok je budem prepoznavao.
Um i telo .. princip spojenih sudova... nešto modifikovan..
Bazični primer - kancelarijski čovek modernog vremena... homo neurotikus... Munjevita stresna komunikacija, grozničav protok informacija koje nadražuju i veštački usijavaju mozak, do iscrpljenja... Grčenje nekorisnih mišića lica, želuca ...uludo.... Iskrivljeno sedenje, podupiranje, radijus kretanja do aparata za kafu... Nekad duvan ili pilule...
Kontrateg - tertana... Znoj, težak dah, bolna zategnutost mišića... Razmisljanja skoro da nema... Um radi taman koliko da se usredsredi na poket i prevazilaženje napora, da dodatno armira muskulaturu.. Razdire i jedno i drugo.. i zato, kod kuće sleduje sunovrat u san... Pokreti i misli, sve na ler...pod uslovom da je sve još uvek u redu...
Moderna vremena traže ljude bez ličnih problema.. i bez izražene potrebe da misle... Samo sposobnost da sagoriš na začaranoj klackalici iscrpljivanja, čas tela čas nerava....u pauzama izmedju dva sna...
Volim lake motorne radnje... farbanje ograde, kuvanje, hodanje... One drže tonus a um ostaje potpuno slobodan da luta okolo.. Najviše smislim izjutra, dok se, naspavan, tuširam i perem zube... ili u lenjo popodne, dok krckam orahe na terasi...
Ni na godišnji ne volim all inclusive... Tolika zaludnost zauzvrat traži akciju, sasvim neprimerenu okolnostima... Osnovna, zaokružena, smislena radnja, učinjena za sebe i bližnje stvara iluziju da kontrolišem život... Priprema sopstvene hrane i uredjenje privremenog staništa odredjuje pravac u prostoru i trenutku... Činim to bez stresa.. sa naporom tek do nivoa koji daje smisao čašici u intermecu...
A meditacija? Možda to jeste fora ... dovesti pokret blizu nule, a ostati budan.. Trebalo bi da tada um poleti u plus beskonačno.. Ne smem ni da probam ... Ne umem.... Ne znam baš kako bih prizemljio...