Važno joj je… da pokaže… da sve može sama. Sama… ali medju nama.. Da to vidimo i priznamo joj… mi, njeni.
Nekad, ima tome već dosta godina, nagovorio sam je na odluku. Imam bar tri razloga zašto znam da nisam pogrešio. Dva su naše, zajedničko zadovoljstvo. Ona je onaj treći… samo moj, razlog.
Ko poželi da joj bude blizak, mora da se trudi da sa njom pliva.. ili podiže decu.
Nastojim da zaradim mesto u njenom životu. Ponekad se učini da mi ide sasvim dobro... pa ubrljam.. Sve, k'o pijanac, proćerdam! Onda moram iz početka, svaki put sa sve više truda.. ali nije teško… jer ima smisla.
Hteo bih da je uverim… da njeno mesto ne može da uzme niko... dok je budem prepoznavao.
Um i telo .. princip spojenih sudova... nešto modifikovan..
Bazični primer - kancelarijski čovek modernog vremena... homo neurotikus... Munjevita stresna komunikacija, grozničav protok informacija koje nadražuju i veštački usijavaju mozak, do iscrpljenja... Grčenje nekorisnih mišića lica, želuca ...uludo.... Iskrivljeno sedenje, podupiranje, radijus kretanja do aparata za kafu... Nekad duvan ili pilule...
Kontrateg - tertana... Znoj, težak dah, bolna zategnutost mišića... Razmisljanja skoro da nema... Um radi taman koliko da se usredsredi na poket i prevazilaženje napora, da dodatno armira muskulaturu.. Razdire i jedno i drugo.. i zato, kod kuće sleduje sunovrat u san... Pokreti i misli, sve na ler...pod uslovom da je sve još uvek u redu...
Moderna vremena traže ljude bez ličnih problema.. i bez izražene potrebe da misle... Samo sposobnost da sagoriš na začaranoj klackalici iscrpljivanja, čas tela čas nerava....u pauzama izmedju dva sna...
Volim lake motorne radnje... farbanje ograde, kuvanje, hodanje... One drže tonus a um ostaje potpuno slobodan da luta okolo.. Najviše smislim izjutra, dok se, naspavan, tuširam i perem zube... ili u lenjo popodne, dok krckam orahe na terasi...
Ni na godišnji ne volim all inclusive... Tolika zaludnost zauzvrat traži akciju, sasvim neprimerenu okolnostima... Osnovna, zaokružena, smislena radnja, učinjena za sebe i bližnje stvara iluziju da kontrolišem život... Priprema sopstvene hrane i uredjenje privremenog staništa odredjuje pravac u prostoru i trenutku... Činim to bez stresa.. sa naporom tek do nivoa koji daje smisao čašici u intermecu...
A meditacija? Možda to jeste fora ... dovesti pokret blizu nule, a ostati budan.. Trebalo bi da tada um poleti u plus beskonačno.. Ne smem ni da probam ... Ne umem.... Ne znam baš kako bih prizemljio...
Juče je labilni žutokljunac ubio svoju šesnaestogodišnju devojku jer je bila namerila da ga ostavi! Posle toga je, u maniru mutant-Romea, roknuo i sebe, valjda da popravi utisak il' da se spasi kazne.. Ili pak, da na vreme stigne na, toliko željeni a izgubljeni, randez-vous, sa one strane zavese...
Lepo mi pripadne muka od svih tih "Ja i ti - zauvek!", "Ona il' nijedna/nijedan..",... da izvinete, sranja!
Nikako ne priznajem te nekakve, sudbinsko-hemijsko-nadrisijamske veze...
Na odnose izmedju ljudi utiče zilion faktora. Mentalno i emotivno nedozreli svesno ih ignorišu, nemoćni da ih stave pod svoju ograničenu kontrolu... Lakše je postaviti stvar kao: "Mi smo jedno drugom sudjeni. Batali svoj život i planove.."... koje, eto uzgred, i nisam u stanju pratim ili ni ne želim da u njima učestvujem...
Taman i da su sto-posto kompatibilni... danas, ..ljudi se neumitno menjaju sa protokom vremena,.. u mladjem dobu čak vrlo dinamično i radikalno... Promene ne mogu uvek biti u apsolutno istom smeru, te neko mora da se prilagodjava.. I to je suština odnosa - medjusobno prilagodjavanje i ta neka diplomatija kompromisa, da bi se postigli trenuci harmonije, koji mogu da donesu nesto novo, vredno i veće od pojedinačnog. Dakle, prilagodjavanje je OK... dok strane na to pristaju i nalaze sebe u tim relacijama..
Ali ... ako neko, u sudbinski zatucanim srednama poput naše, jednog momenta ipak reši da ode, taj rizikuje da ga sudbinom omadjijani, pravdoljubivom strašću naoružani, partner skrati za glavu!
Ovo nije zgodna oblast za društveno delovanje i teško da, danas i ovde, može biti prioritet društva... pored tolikih iskrivljenja prihvaćenih moralnih normi... U ovom času, mnogo važniji za sredinu su, recimo, prevencija narkomanije, sniženje opšteg nivoa agresije, poboljšanje odnosa prema radu ili formiranje sistema vrednosti i/ili vrednovanje i autoriteta... Roditelji bi trebalo da nose važnu ulogu, koja im ionako pripada, da, kao zreliji i iskusniji, objasne svojoj napupeloj a zelenoj deci, da individualna ljudska prava i slobode izbora važe i njihove s(l)udjenike..
Budimo realni, bar polovina roditelja ni sama to ne kapira... Žalopojke tipa: "Eee... imala majka jednog... najbolji, najlepši... baš smo bili stvoreni jedno za drugo, dok se za ovog skota nisam.. ".. Ili ćaletovo: "Ma, trebalo da je zgazim kad je zatrudnela s onim..."... daju alibi nedozrelim umovima i rasplamsanim hormonima... i tako nastaju tragedije, sasvim nepotrebne i besmislene...
Širok je svet, deco, a vreme pred vama! Ne okivajte, bez potrebe, srca i umove izandjalim i patetičnim stereotipima... Čak i bez krvoprolica, šteta je neizbežna...
Ima neka fora sa vetrovima.. Mornari i ratari znaju mnogo njih...dobrih, zlih, veselih i surovih. Korisnih, da gurnu brod ili rasteraju oblake... ali i ljutih, da naveju ili prevrnu i potope..
Beogradska košava me čini nervoznim...Ganja po ulici, rasteruje i prekida razgovor. Ne dopušta spokoj u kući. Nalazi slaba mesta, rupe ispod krovova i pragova, zavlači se i pomera stvari.. Gura kišu na prozore i čini da bude hladno, na koži i oko srca..
Poznajem, medjutim, jedan drugačiji ...Vetar koji opušta misiće ramena i lica, češlja misli i dovodi stvari u red... Srećem ga na svega na par mesta... Na pustinjavoj plaži Ade Bojane... na obali Grčke, van naselja sa bučnim turistima...
Moja sreća je da ga imam na svom imanju, negde u dubini Srbije.. Predje preko zagrejanih trava i doleti na moju verandu u kasno letnje popodne.. Isključim sve! I muzika prestane da postoji. Samo green noise... Udaljeni žamor životnjskog sveta i šum trenja milijardu listova.. Pola sata na predvečernjem suncu, poluzatvorenih očiju.. Problemi ne nestanu... ali znam, tačno, gde sam i kuda treba dalje..
Danas i ovde, lako je izračunati da nešto ne može ili se ne sme. .. Toliko toga smo preturili… videli kako puca na laki dodir ili izleće u prvoj krivini. Svakodnevica je napravljena da spreči i ograniči.. Prosečni ljudi provode vek zavaravajući sebe i varajući svoje živote.
Postao sam skeptičan i konzervativan.. Sa tim bremenom se teško ide napred... Nije lako verovati.. pogotovo nama sa kilometražom.. Od mene se teško moze očekivati tako nešto..
Za napredak je potreban san.. ideja... lični poriv i čvrsta volja... Pravi san sada mogu da prepoznam, bolje nego ikad.. Nemojte očekivati da hvalim, u toliko hvaljenih sam se razočarao… Ali spreman sam da ćutim... da ne kalkulišem i argumentujem... Da ne kočim... I da podmetnem ledja tu i tamo, da pomognem, dok san zaživi…
Prisustvo belosvetskih platinastih profuknjača na našim prostorima, u načelu, nije nešto što privlači moju pažnju. Imun sam potpuno. Medjutim, medijska halabuka koja ovih dana prati gostovanje 4P legende (Prsata, Plastificirana, Porno-Poluamaterka).. vrišti do besmisla i tera me da gundjam!
Toliko mogu… toliko sam sebi dužan.
Niko baš tačno ne ume da objasni u kom svojstvu se gospodja čuvarka raspoloženja (mood-a) muva ovuda…(opa, rima!) Dal’ je investitor, promoter, turista, poreski emigrant…? Dal’ uopšte ima da plati porez i na šta..? Kaže da joj je kod kuće baš lepo.. u prikolici, u kojoj živi..
Nema kritične mase spremnosti i smelosti, da se takvoj moralnoj grdosiji postavi neko ozbiljno pitanje.. a baš i da neko zapne da pita, niko se ne bi opterećivao odgovorom.
Svi, apsolutno srećni ljudi, koje je bog pogledao da je vide kroz kordon telesne straže, pažnju, svoju i svojih gledalaca/čitalaca, usmeravaju ka poprsju... koje sva vrata otvara (nisu u pitanju kratke ruke).. Ka bisti, koja obezbedjuje neophodnu kompetentnost da po banana republikama može da pohadja prijeme, zakuske, ekskluzivne resorte… jede hobotnice, priča bajke pred spavanje…
Mnogo je važnije prebrojati koliko puta ju je dečko-električar pipnuo.. i uroniti u kantu za djubre da se vidi jesu li dokusurili svaki plod mora..
OK.. politika nije baš najmoralnija aktivnost kojom čovek može da se bavi… Ni biznis, ako ćemo pravo.. Davanje, gotovo državničkog značaja poseti… ove… marketinški i pneumatski nategnute mesija-investitorke seže daleko ispod nivoa mentalno-probavljivog …čak i kad su ekonomsko-politički rezoni u igri.
Razočarao sam se pre neki dan.... Intervju naše poznate glumice.. privatno potpuno nesrećne. Žena koja nije uspela da razreši neke od osnovnih životnih zagonetki, istresa svoj jed i jad.. pokušavajući da optuži, redom, sve sisteme u kojima je živela, da nisu uspeli da prepoznaju njenu veliku ulogu.
Citiraću.. Možda se to učini kao metod kojim se reči izvlače iz konteksta... Meni se čini da je kontekst još gori ali nema smisla da ceo tekst prepisujem.
“Čim sam se rodila bila sam državni neprijatelj.” “Deset minuta o jednoj usranoj izložbi o poklonima koje je drug Tito dobijao!” “Nisam ja skinula gaće da se njemu digne kurac, već sam se obnažila da unapredim svetsku kinematografiju.” “Mene je živ sram da predsednik Srbije bude i moj predsednik” “…Mirko Cvetković, koji je sporiji i od mene..” “Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju….Čuvam spisak 300 ljudi koji su je dobili, od toga ja za 250 nikad čula nisam.” (biće da je to ipak njen problem) “Čitajući NIN došla sam do toga da je to list intelektualnih drkadžija”
Veličanstvan zaključak do koga bi bilo teško doci na osnovu intervjua… “Živim fantastično, jer još mogu da ustalasam narod.”
Vulgarno i neprimereno. Očekuje sa da ljudi, protokom vremena, kumuliraju mudrost i iskustvo. Ovo je izgleda izuzetak, da potvrdi to pravilo. Izgleda da, sa dolaskom vremešnosti, samo popuste kočnice, koje prikriveni unutrašnji bes čoveka drže u granicama socijalno prihvatljive komunikacije.
Mnogobrojne su vajde koje nam je progres doneo... belaj zanemarujem... Svakako, važan je lek... da nam olakša i odloži neizbežno.... ali čak ni sa najboljim lekom ne mozemo trajati večito. Iza nas ostaju dela, ko ih stvori, i potomci, da prenose našu reč. Naše je da im u tome pomognemo.
Sećanja se krune, troše i nepovratno blede, već nakon petnaestak godina . Boje postaju sivkaste a glasovi tiši... Vremenom ostaju krhotine i isečci... kao rasturen mozaik. Ureže se tek poneka grimasa ili fraza a ostalo prekrije teška mahovina vremena... Katkad, u deci prepoznamo neki oblik šake ili boju kose, jer to je način na koji se priroda pobrinula da trajemo..
Fotografišimo svoje roditelje.... roditelje svojih roditelja, sestre, braću od tetke... pa i pse, konje ili drage ptice sa kojima živimo... Snimajmo aparatima, kamerama, diktafonima, digital recorder-ima... Imamo sreću da smo, zahvaljujući tehnici zadržavanja slika i zvukova, danas u stanju da sprovedemo demokratzaciju sećanja... Sve i da nas i nije briga za za prababu, da nas je familija odbacila... i da ih se stidimo... o tome treba da postoji trag... Možda ce baš to biti objašnjenje za kojim će, u razrešenju svojih dilema, očajnički tragati neko iza nas..
Državne i socijalne istorije pišu političari i pobednici. Hrane se našim životima i u njima se često ni ne možemo razaznati. Ne vidim zašto bi bilo važnije da znam gde je pleme bilo u XIV veku, nego da, iz prve ruke, čujem kako je pradeda želeo da vidi svoju kuću, žene...šta misli o komšiji... ili kralju... Zato smo .. baš mi... dužni, da direktnim potomcima ostavimo tragove sopstvenog postojanja ili promišljanja...
Ne volim kad moram da da pazim i vagam reči. Moje reči nikog ne ugožavaju. Imam sreće, stavovi mi ne vuku na prostakluk, bahatost i agresiju.. bez da ih nesto kontrolišem i peglam.. Trudim se da mislim i nadjem razlog da nesto izgovorim.. Jedino čega se aktivno bojim je, da ne počnem da namećem svoje.
Trgnem se kad primetim da nešto ponavljam treći put, .. Il' je sagovornik tvrd, glup, nezainteresovan... il' sam ja dosadan..
I jedno i drugo je razlog da stanem, odmah.
Svetu je ponekad teško da čuje. Gotovo niko ne slusša da bi preuzeo misao... današnji model kaže da slušaju potčinjeni i jadni a govore nadredjeni i moćni..
Ovo je doba guranja raznih poruka.. posebno šta kupiti i za koga glasati... Čitavu nauku su napravili od toga kako što brze i jače drugome nametnuti svoju volju.
Trening na Vanish-ima i kabezama...a poentiranje na izborima.
Nestaju jedna za drugom pop ikone 60-70-80-ih... Nije da sam zbog toga nešto očajan .. istrošilo se to i nije više bilo bogznašta za videti...ali..
U toku je zatvaranje pred-silikon-botoksične, pred-MTV-jevske ere... romantične epohe u kojoj se vredno radilo i dostojanstveno starilo... Kad slike od pre dvadeset godina nisu prikazivale ljude, vremešnije nego što su danas .. Kada je putena BB birala da se posveti pomoći životinjama, umesto samoplastifikaciji... Dok je Majkl još bio crn...
Prvi su se igrali orudjima progresa... koja bogati i prazni nisu umeli da ukrote.. Tonske kamere, električne gitare.. protestne marševe crnih i prezrenih... kompjutere.. znali su da iskoriste tragajući za radošću stvaranja, umesto zarade..
Bilo je moguće .. tada.. izgraditi status na ideji, karizmi, odvažnosti, beskompromisnosti ..
Razbarušeni i britki... poput Elvisa, Dylana, James Dean-a, Hendrix-a, Warhol-a, Morisona, .. pa Joe Strumer-a i Sid Vicious-a...stavom su mogli, ako ne bas da promene.. ali bar da prodrmaju svet.. Biznis ih nije proizvodio, već je nastajao oko njih, često ih gutajući..
Umeli su da se ljute i plaču .. pravim suzama .. da se venčavaju da bi zajedno pili, radili ili se smejali.. Od njih smo mogli i da čujemo mišljenje a ne samo slogan aktuelne promotivne kampanje..
Naizgled, sve je ostalo nalik ... ipak, jasno je da danas takvi ispadi nisu mogući.. Više nego ikad, progres finansiraju isti oni koji ga i doziraju prema svojim potrebama.. Nema na vidiku bunta koji nije obuhvaćen marketinškom projekcijom establishment-a.
Dok ovo čitate, u nekoj luksuzno opremljenoj kancelariji, kalkuliše se potencijalni profit.. da podrži redovne planove za neku novu pop-revoluciju...
Uzmuvalo se ovih dana.. skupljaju se dogovaraju, probaju.. Radujem se zbog njih.. Kad već ne mogu u svet kako treba, bar da sačekaju svet kod kuće.
I ne samo to.. dočekati.. zvuci prosto, skroz..
U inostranstvo.. većina.. ide u paradajz turizam ili sirotinjski šoping.. u ol-inkluziv, mozak-autkluziv budalaštine.. ili posetu rodbini, snadjenoj ili sludjenoj..
Kao vidiš svet.. djavola! Taman kol'ko i pripiti turista nadje Srbiju u Skadarliji i Delta city-ju.. pa i na splavu ili u Guči...ako ćemo pravo... Cilj je sa ljudima raditi .. makar i najosnovnije.. Smestiti, povesti do kioska, objasniti gde staje taxi.. Pokazati odlučnost i osmeh..mozda zavesti.. štagod..
Pravi doživljaj sveta je u ravnopravnoj komunikaciji... ni najbolji turistički aranžman to ne nudi...
U Srbiju uskoro dolaze najvredniji ambasadori... ne oni politički.. već mladi, dinamični, najbolji u generaciji.. Ako njima bude dobro sa nama, ponece reč u svet.. i cuvati je.. za vreme kad budu tamo gde će mozda na nešto moći da utiču..
U Julu, u Beogradu - susret dva nova, mlada, sveža i dinamična sveta. Susret koji može uticati na našu budućnost.
Spremila se deca na more... prvi put sami negde... inostranstvo.. Dan pred put jave da jedan nije dobio vizu i da niko ne može ide.. K'o da su ovce, zabrana na celo stado!... Oće da svisnu i oni i roditelji..
Svako vreme nosi svoje.. Moraš da sagneš glavu ako 'oceš na more... da istrpiš call centre i bahate portire u redovima za vizu... da dokazuješ da nisi lopov, da si sve platio što još nisi ni koristio... da te neko tamo zvao, jer nije dovoljno da ti 'oceš da ideš... da prolaziš skenere, otvaraš prtljag i preturaš gaće pred carinicima.. Da te sabiju u grupu.. kolektivizam tamo gde najmanje paše.. svi u jedan aranžman, svi na jednu vizu, svi u isti autobus... hleb i pašteta idu svakako, jer retko ko ima za restoran.
Mi smo odlazili do mora tek da vidimo šta ima... nekad na palac samo sa rancem... U petak se setimo u subotu se kupamo... Moglo se, takvo vreme bilo.. Ono odvratno, komunističko... Vreme jedinstva pasoša i nedostatka slobode da čamiš kod kuce...
Dok smo zverali u reš-pečene Nemice, zapustili smo svoje.. Ovce su pasle po Viminacijumu, u pećinama samo slepi miševi... reke i jezera su znali pecaroši, banjama šetale babe a vikendice su služile zaludnima, da sade paradajz.
Lako mi je iz ovog ugla da kažem: "More nije obavezno!".. Niko nije umro zato što nije išao na more svake godine... Redovi, dozvole, čopori, zabrane, naročito u godinama odrastanja, ostaju urezani duboko.
Pitajte nekad naše komsije, novopečene Evropljane. Posmatrajte koliko će generacija biti potrebno da iskorene ubijenost u mozak stečenu u pola veka zabrana.
Odmor je slab razlog da nekog molim... da vučem za rukav i posipam se pepelom.. Ako se potrefi da negde mogu da odem, dobro je! Ako, pak, ne mogu .. loše je samo ako nemam drugu ideju .. ako sam dovoljno prazan da sedim i sekiram se.
Neću da kazem: kupujmo domaće ... ne volim marketing, zanat uvaljivanja. Kupujem sto mi se dopadne... i šta mogu da platim, kako mi i kredit usput ne bi prodali.
Nakon svega, ova muka moze da donese i nešto pozitivno. Poruka je: poštuj tudje - voli svoje. Ne daju vizu, zabole me! Zar je kazna uživati u onome sto je naše? Malo li je? Zabava je i ovde mnogo bolja nego što marketingom umemo da podrzimo.
Ako neko još sumnja, neka samo malo spusti vizir i iznenadiće ga spoznaja sopstvenog šarenila? Samo da zapliva!