Do you speak my language?

Nestaju jedna za drugom pop ikone 60-70-80-ih...
Nije da sam zbog toga nešto očajan .. istrošilo se to i nije više bilo bogznašta za videti...ali..

U toku je zatvaranje pred-silikon-botoksične, pred-MTV-jevske ere... romantične epohe u kojoj se vredno radilo i dostojanstveno starilo...
Kad slike od pre dvadeset godina nisu prikazivale ljude, vremešnije nego što su danas ..
Kada je putena BB birala da se posveti pomoći životinjama, umesto samoplastifikaciji...
Dok je Majkl još bio crn...

Prvi su se igrali orudjima progresa... koja bogati i prazni nisu umeli da ukrote..  
Tonske kamere, električne gitare.. protestne marševe crnih i prezrenih... kompjutere.. znali su da iskoriste tragajući za radošću stvaranja, umesto zarade..

Bilo je moguće .. tada.. izgraditi status na ideji, karizmi, odvažnosti, beskompromisnosti ..

Razbarušeni i britki... poput Elvisa, Dylana, James Dean-a, Hendrix-a, Warhol-a, Morisona, .. pa Joe Strumer-a i Sid Vicious-a...stavom su mogli, ako ne bas da promene.. ali bar da prodrmaju svet..
Biznis ih nije proizvodio, već je nastajao oko njih, često ih gutajući..

Umeli su da se ljute i plaču .. pravim suzama .. da se venčavaju da bi zajedno pili, radili ili se smejali..
Od njih smo mogli i da čujemo mišljenje a ne samo slogan aktuelne promotivne kampanje..

Naizgled, sve je ostalo nalik ... ipak, jasno je da danas takvi ispadi nisu mogući..
Više nego ikad, progres finansiraju isti oni koji ga i doziraju prema svojim potrebama..
Nema na vidiku bunta koji nije obuhvaćen marketinškom projekcijom establishment-a.

Dok ovo čitate, u nekoj luksuzno opremljenoj kancelariji, kalkuliše se potencijalni profit.. da podrži redovne planove za neku novu pop-revoluciju...