Do you speak my language?

 

Nestaju jedna za drugom pop ikone 60-70-80-ih...
Nije da sam zbog toga nešto očajan .. istrošilo se to i nije više bilo bogznašta za videti...ali..

U toku je zatvaranje pred-silikon-botoksične, pred-MTV-jevske ere... romantične epohe u kojoj se vredno radilo i dostojanstveno starilo...
Kad slike od pre dvadeset godina nisu prikazivale ljude, vremešnije nego što su danas ..
Kada je putena BB birala da se posveti pomoći životinjama, umesto samoplastifikaciji...
Dok je Majkl još bio crn...

Prvi su se igrali orudjima progresa... koja bogati i prazni nisu umeli da ukrote..  
Tonske kamere, električne gitare.. protestne marševe crnih i prezrenih... kompjutere.. znali su da iskoriste tragajući za radošću stvaranja, umesto zarade..

Bilo je moguće .. tada.. izgraditi status na ideji, karizmi, odvažnosti, beskompromisnosti ..

Razbarušeni i britki... poput Elvisa, Dylana, James Dean-a, Hendrix-a, Warhol-a, Morisona, .. pa Joe Strumer-a i Sid Vicious-a...stavom su mogli, ako ne bas da promene.. ali bar da prodrmaju svet..
Biznis ih nije proizvodio, već je nastajao oko njih, često ih gutajući..

Umeli su da se ljute i plaču .. pravim suzama .. da se venčavaju da bi zajedno pili, radili ili se smejali..
Od njih smo mogli i da čujemo mišljenje a ne samo slogan aktuelne promotivne kampanje..

Naizgled, sve je ostalo nalik ... ipak, jasno je da danas takvi ispadi nisu mogući..
Više nego ikad, progres finansiraju isti oni koji ga i doziraju prema svojim potrebama..
Nema na vidiku bunta koji nije obuhvaćen marketinškom projekcijom establishment-a.

 

Dok ovo čitate, u nekoj luksuzno opremljenoj kancelariji, kalkuliše se potencijalni profit.. da podrži redovne planove za neku novu pop-revoluciju...

 

Uvek treba znati "s kim"... Ako to dugo ne znaš, problem je.. u tebi, najčešće...

Životi se sastoje od stlanog aranžiranja "gde" i "kada" ..

To je normalno..

Dok smo mladi učimo "kako" ..

Kad ostarimo više nismo baš sigurni "zašto" ..

Sve je mnogo lakše ako znas "koliko" je prava mera..

I konačno  .. etalon .. podmukli guber našeg prokletog vremena .. "pošto" ??

 

Uzmuvalo se ovih dana.. skupljaju se dogovaraju, probaju..
Radujem se zbog njih.. Kad već ne mogu u svet kako treba, bar da sačekaju svet kod kuće.

I ne samo to.. dočekati.. zvuci prosto, skroz..

U inostranstvo.. većina.. ide u paradajz turizam ili sirotinjski šoping.. u ol-inkluziv, mozak-autkluziv budalaštine.. ili posetu rodbini, snadjenoj ili sludjenoj..

Kao vidiš svet.. djavola!
Taman kol'ko i pripiti turista nadje Srbiju u Skadarliji i Delta city-ju.. pa i na splavu ili u Guči...ako ćemo pravo...
Cilj je sa ljudima raditi .. makar i najosnovnije.. Smestiti, povesti do kioska, objasniti gde staje taxi.. Pokazati odlučnost i osmeh..mozda zavesti.. štagod..

Pravi doživljaj sveta je u ravnopravnoj komunikaciji... ni najbolji turistički aranžman to ne nudi...

U Srbiju uskoro dolaze najvredniji ambasadori... ne oni politički.. već mladi, dinamični, najbolji u generaciji..
Ako njima bude dobro sa nama, ponece reč u svet.. i cuvati je.. za vreme kad budu tamo gde će mozda na nešto moći da utiču..

U Julu, u Beogradu - susret dva nova, mlada, sveža i dinamična sveta. Susret koji može uticati na našu budućnost.

Pomozimo im!

Spremila se deca na more... prvi put sami negde... inostranstvo..
Dan pred put jave da jedan nije dobio vizu i da niko ne može ide..  K'o da su ovce, zabrana na celo stado!... Oće da svisnu i oni i roditelji..

Svako vreme nosi svoje..
Moraš da sagneš glavu ako 'oceš na more... da istrpiš call centre i bahate portire u redovima za vizu...  da dokazuješ da nisi lopov, da si sve platio što još nisi ni koristio...  da te neko tamo zvao, jer nije dovoljno da ti 'oceš da ideš... da prolaziš skenere, otvaraš prtljag i preturaš gaće pred carinicima..
Da te sabiju u grupu.. kolektivizam tamo gde najmanje paše.. svi u jedan aranžman, svi na jednu vizu, svi u isti autobus... hleb i pašteta idu svakako, jer retko ko ima za restoran.

Mi smo odlazili do mora tek da vidimo šta ima... nekad na palac samo sa rancem...  U petak se setimo u subotu se kupamo...  Moglo se, takvo vreme bilo..  Ono odvratno, komunističko... Vreme jedinstva pasoša i nedostatka slobode da čamiš kod kuce...

Dok smo zverali u reš-pečene Nemice, zapustili smo svoje.. Ovce su pasle po Viminacijumu, u pećinama samo slepi miševi...  reke i jezera su znali pecaroši, banjama šetale babe a vikendice su služile zaludnima, da sade paradajz.

Lako mi je iz ovog ugla da kažem: "More nije obavezno!"..
Niko nije umro zato što nije išao na more svake godine... Redovi, dozvole, čopori, zabrane,  naročito u godinama odrastanja, ostaju urezani duboko.

Pitajte nekad naše komsije, novopečene Evropljane.  Posmatrajte koliko će generacija biti potrebno da iskorene ubijenost u mozak stečenu u pola veka zabrana.

Odmor je slab razlog da nekog molim... da vučem za rukav i posipam se pepelom..
Ako se potrefi da negde mogu da odem, dobro je! Ako, pak,  ne mogu .. loše je samo ako nemam drugu ideju .. ako sam dovoljno prazan da sedim i sekiram se.

Neću da kazem: kupujmo domaće ... ne volim marketing, zanat uvaljivanja.  Kupujem sto mi se dopadne... i šta mogu da platim, kako mi i kredit usput ne bi prodali.

Nakon svega, ova muka moze da donese i nešto pozitivno.
Poruka je: poštuj tudje - voli svoje. Ne daju vizu, zabole me!  Zar je kazna uživati u onome sto je naše? Malo li je? Zabava je i ovde mnogo bolja nego što marketingom umemo da podrzimo.

Ako neko još sumnja, neka samo malo spusti vizir i iznenadiće ga spoznaja sopstvenog šarenila? Samo da zapliva!

 

Duhovitost ... je dinamičan spoj izoštrenog zapažanja, talenta i veštine komunikacije.
Sposobnost da se  smer iznenada promeni, od očekivanog u apsurd... kao dribling....
Pedantan lik, može da savlada tehniku, zakombinuje sa ličnim šarmom i dobije zadovoljavajući rezultat... ali samo ono urodjeno... nešto.. izaziva urnebes i oslobadjanje.

Neduhoviti ljudi ... znaju da budu muka... velika muka...
Teško prate, jos teže vode... a nedostatak osećaja za primereno, ne dozvoljava im da se uzdrže
od uključivanja u oblast u kojoj su tek nesnadjeni gosti.

Koliko puta vam je: "Kako beše ide onaj vic o...?" ..izazvalo mučninu u stomaku?
Prijatelju, ako  treba sam sebi da ga ispričam..

Ili, oni sa beleškama u novčaniku... "Znaš kol'ko ih imam ovde? Preko 150!!! Slušaj..."   

U njihovim glavama smeh je apsolutna kategorija, bez osećaja za trenutak.... Što je jednom bilo smešno
negde... nekome...nekad... uvek će biti. Samo kreneš po redu, dok ima živih.

Uvereni da su rado vidjeni, slušani, čitani... iluzija koja ih goni na bajonete... samoproglašavaju se zabavljačima i "drže banku"... uporno, opširno i čvrsto..

Toliko željena ... spontana popularnost izmiče i smuljava se niz face, priterane uz neki zid..

Nevešti da dovedu do neophodne dinamike, "veseljaci" očajnički spinuju poštapalicama tipa:
"E, a ovo je, najjače...",  "Valjao sam se od ..." "Super zezanje!! ", "Znaš kako je smešno...!!?",
Ne znam,... nemam želju da saznam....

Nema foliranja sa duhom...  Mučenici se brzo utapaju u otužnu masu na silu zabavnih, euforičnih daveža... Nije im jasno... sve je tu, a opet nije smešno !!?!

Nalazimo se u "њњњ" eri... novo doba, nove forme... Sadržaj, ipak, ne dolazi sa BIOS-om našeg PC-ja...
Web se guši u terabajtima nicim izazvanih, bljutavih kič lista i suvoparnih spiskova smeha.

Tehnologija n-tostručuje snagu ljudske reči, što nije baš uvek za pohvalu.
Klikćemo kroz minska polja... odeljci "Viceva", potok-plitkih copy-paste blog tripova...  perfidno
neoznačenih sa:

"Danger! - Keep out! - Opasno po mozak!"

Internet-demokratičnost kezi svoju sivu stranu.

Na svakog razigravača duha, dolazi pet prepisivača "smešnog" .... i postaje gore,  sa uključivanjem novih net korisnika.

Od komunikacije očekujem lični i promišljen stav... u smehu pogotovo!
Plivamo u apsurdu ... i od dobre zabave deli nas samo zalet dobre volje, oštro oko i - urodjena veština mentalnog driblinga...

Ako se neko rodi zveknut, to je OK. Njegova stvar.

Samo da nije agresivan i dosadan... tada je to širi problem.    Lik živi svoje, sreće ljude i kao takav stiče prijatelje i neprijatelje... uglavnom zveknute poput njega... pokorne ili zaštitničke.

Ali... čovek prolupa i naknadno. Promeni se sa godinama il mu se nešto desi... popusti onaj kontrateg koji ga drži u ravnoteži...i počne da "bije na masu"... Oko njega ljudi koji ga znaju drugačijeg... Drugačije su s njim pričali i prijateljevali.
Zajedno branili svoje... ubedjivali, udvarali se... Slavili i tugovali na isti način.
Odjednom, on u kontri... istrči prvi, pravo u glupost... ostavi ih zblanute, da potvrde ili ga izdaju... Siguran u sebe i euforičan, voljan da svakog usreći svojom krivom spoznajom.

Dilema udari pravo u pleksus..

Kakva je uloga prijatelja prolupalih ljudi?

Za njim dok se može?... ili ne?
Podržati?... Precutati?... Ili saseći u korenu, rizikovati da baš ti napraviš mrlju na vremenu u kome ste zajedno 'leba jeli? 

Priznati sebi da si predugo žmurio na jedno oko..odbijajući da vidiš, pustio duha da mirno izadje iz boce?

 

 

Slika prva(sala za sastanke):

Glavna radnja: "..... mi prevezemo, i platimo.."
    Kod mene: "... još dva komada i eto ga ceo CD... mada trebalo bi.."
Glavna radnja: "... jeste, niže je... al' sa tri posto, recimo..."
    Kod mene: "... ali.. to nije dobro, treba ponovo.. "

Q: "Šta mislis?"
A: "A??.. Ovaj.. samo čas, sa'ću da donesem..."

    Izlazim iz sobe.
    "U majčinu! O čemu uopšte trubimo? Moram da nadjem tu ponudu.. Šta li sam pis'o, jbt!!?!?"

Slika druga(bašta kafica):
Kod nje: "..tri puta sam joj tražila... kaže, dala još juče.."
       Kod mene: ... će kiša da udari...jebemti, uvek kad se spremim napolje neko sranje bude..
Kod nje: ".. ja moram da joj to kažem.. neću više, bre, da se zezam..."
       Kod mene: ... gde baš sutra.. al' moram, obeć'o sam.. sto puta mi čovek pomog'o,... ima da navučem, makar zubima..

Q: "Pa jel tako?"
A: "?? Eeeemmm..Da, bre.. 'oćeš ti neki sok...?

E pa, ne mogu više!
Prvi zadatak - sastaviti se sa sobom! ... a ne ovako, dupe mi na jednom mestu a glava ko zna gde.
Uskoro necu biti u pameti da zakrpim sve silne rupe... u razgovorima, prijateljstvima, u poslovima..
Sve ima da se smandrlja u krasni... a to, ..jel',... nikako ne bi valjalo..

Tek posle mogu da se osvrnem oko sebe.. i sagledam...ko to još voli što se nalazi baš ovde... i bas sada.. i duhom i telom...

Ceo zivot pišem govore za druge.

Dok je trajao kalambur, nije bilo bitno šta ko može, već samo ono što neko sme.Saopštavali su nam šta treba da znamo, niko nas nije ništa pitao.  I tada sam morao da pišem…

Uvek bi se našao neko da za male pare otkupi moje vreme i moje reči…Samo naruči: treba mi nešto o tome i tome… i ja smislim šta on o tome misli… ali pametno, jasno i, što je najvažnije, tako da se svi slože.

Naručioci su zaposleni, ugledni i uspešni. Nemaju toliko vremena da odvoje za razmišljanje. Treba delovati. To je ionako tehničko pitanje i zato nije problem da to “zatvore”, “ispeglaju”, “premoste” preko mene. Široke su duše, fleksibilni u granicama, ‘oće da učine da se čuje i moje slovo…ali da ga oni kažu, u svoje ime… jer, sa mnom se uglavnom ne slažu. Moje mišljenje i služi da se sa njim ne slažu, sve dok ga oni ne izgovore. Onda je dobro… nekad sasvim dobro.

Šta ja mislim, treba da mislim za sebe, da ne govorim i ne pišem bez razloga… da se ne bih zavadio, ni s njima, a bogami ni sa sobom.

Moje je samo da napišem, tako da moze da ga kaže svako,…svako, ali ne i ja…

Što je svakom milo … možda meni baš i ne mora da bude…

Da svako može da prihvati … ali opet, možda, ja baš i ne bih…

 

U početku sam mislio da je to samo privremeno.

Tek sam sti’go, dok se ne uhodam, dok se ne vidi šta i gde mogu. Al’ odužilo se, eto, do danas… Sa mnom putuju hrpe, stranice i minuti svačijih buducih stavova, misli i ideja… Čekaju da budu naručene i rečene.

Za moje ideje, ostalo je mesta u par skrivenih džepova. Stajaće tu dok postava ne popusti i ne ispadnu negde, kroz nogavicu u prašinu, da ih zgaze ili pokupe..

 

Za sam kraj, čuvam jednu izmenu. Na onoj finalnoj životnoj diplomi, neću dati da uklešu moje sadašnje ime, već novo, ono sudjeno, koje me krož zivot sprovelo.

 

Ovde leži

Swaco

Swaco SamoNeYa

 

 

Ispred mene u busu mladji čovek, skockan u klasično poslovno odelo, ne preterano šmekersko.. na ivici da bude demode… Kunja, pada mu glava. Ne deluje mi da je to od provoda, nego stiglo brate.. Verovatno su sinoć bili gosti, nocas dete plakalo,.. na poslu sranje već nedeljama… možda neki kredit ili ponoćna svadja…

Manje-više, opšta priča. Svako ima svoje breme al’ rezultat isti. Izduvani smo. Počnemo entuzijastično, sa voljom.. Vremenom, iskustvo nam se navali na ledja i pritisne glavu nadole…

Sve je to, čini mi se, potpuno obratno kod životinja. One svoje iskustvo pametnije tumače i koriste.

 

Mali žuti je stig’o u našu kuću pre par godina. Mlad i nesnadjen… izbezumljen do panike… Kreštao je na sve, kidao kljunom štagod dohvati… Svi smo mu bili neprijatelji..

Vremenom je ukapirao bitno. Niko neće da ga ubije, hranimo ga redovno, igramo se, leti okolo svaki dan a kad mu bude dosta, klisne u svoj kavez… Okačimo ga medju ruže na terasi, odakle sa visine posmatra svet i zajebava veće ptice, koje mu kroz rešetke nista ne mogu. Ima svoj svet i u njemu sva prava… I smirio se, ispoljio karakter.. sad je prava pernata ličnost.

 

Stanem pored njega, naslonim se na ogradu terase.. sad smo udaljeni par desetina santimetara.. on u kavezu a ja slobodan…

On opušten, cvrkuće… Ja pušim, iako ne pušim, pokušavam da organizujem sav jad i svu brigu koja mi je u glavi.

Kako da udjem u taj kavez??