Do you speak my language?

Juče je labilni žutokljunac ubio svoju šesnaestogodišnju devojku jer je bila namerila da ga ostavi!
Posle toga je, u maniru mutant-Romea, roknuo i sebe, valjda da popravi utisak il' da se spasi kazne.. Ili pak, da na vreme stigne na, toliko željeni a izgubljeni, randez-vous, sa one strane zavese...

Lepo mi pripadne muka od svih tih "Ja i ti - zauvek!", "Ona il' nijedna/nijedan..",... da izvinete, sranja!

Nikako ne priznajem te nekakve, sudbinsko-hemijsko-nadrisijamske veze...

Na odnose izmedju ljudi utiče zilion faktora. Mentalno i emotivno nedozreli svesno ih ignorišu, nemoćni da ih stave pod svoju ograničenu kontrolu...  Lakše je postaviti stvar kao: "Mi smo jedno drugom sudjeni. Batali svoj život i planove.."... koje, eto uzgred, i nisam u stanju pratim ili ni ne želim da u njima učestvujem...

Taman i da su sto-posto kompatibilni... danas, ..ljudi se neumitno menjaju sa protokom vremena,.. u mladjem dobu čak vrlo dinamično i radikalno... Promene ne mogu uvek biti u apsolutno istom smeru, te neko mora da se prilagodjava.. I to je suština odnosa - medjusobno prilagodjavanje i ta neka diplomatija kompromisa, da bi se postigli trenuci harmonije, koji mogu da donesu nesto novo, vredno i veće od pojedinačnog. Dakle, prilagodjavanje je OK...  dok strane na to pristaju i nalaze sebe u tim relacijama..

Ali ... ako neko, u sudbinski zatucanim srednama poput naše, jednog momenta ipak reši da ode, taj rizikuje da ga sudbinom omadjijani, pravdoljubivom strašću naoružani, partner skrati za glavu!

Ovo nije zgodna oblast za društveno delovanje i teško da, danas i ovde, može biti prioritet društva... pored tolikih iskrivljenja prihvaćenih moralnih normi...  U ovom času, mnogo važniji za sredinu su, recimo, prevencija narkomanije, sniženje opšteg nivoa agresije, poboljšanje odnosa prema radu ili formiranje sistema vrednosti i/ili vrednovanje i autoriteta...
Roditelji bi trebalo da nose važnu ulogu, koja im ionako pripada, da, kao zreliji i iskusniji, objasne svojoj napupeloj a zelenoj deci, da individualna ljudska prava i slobode izbora važe i njihove s(l)udjenike..

Budimo realni, bar polovina roditelja ni sama to ne kapira...
Žalopojke tipa: "Eee... imala majka jednog... najbolji, najlepši... baš smo bili stvoreni jedno za drugo, dok se za ovog skota nisam.. ".. Ili ćaletovo: "Ma, trebalo da je zgazim kad je zatrudnela s onim..."...  daju alibi nedozrelim umovima i rasplamsanim hormonima... i tako nastaju tragedije, sasvim nepotrebne i besmislene...

Širok je svet, deco, a vreme pred vama! Ne okivajte, bez potrebe, srca i umove izandjalim i patetičnim stereotipima... Čak i bez krvoprolica, šteta je neizbežna...

Ima neka fora sa vetrovima..
Mornari i ratari znaju mnogo njih...dobrih, zlih, veselih i surovih.
Korisnih, da gurnu brod ili rasteraju oblake... ali i ljutih, da naveju ili prevrnu i potope..

Beogradska košava me čini nervoznim...Ganja po ulici, rasteruje i prekida razgovor.
Ne dopušta spokoj u kući. Nalazi slaba mesta, rupe ispod krovova i pragova, zavlači se i pomera stvari..
Gura kišu na prozore i čini da bude hladno, na koži i oko srca..

Poznajem, medjutim, jedan drugačiji ...Vetar koji opušta misiće ramena i lica, češlja misli i dovodi stvari u red...
Srećem ga na svega na par mesta... Na pustinjavoj plaži Ade Bojane... na obali Grčke, van naselja sa bučnim turistima...

Moja sreća je da ga imam na svom imanju, negde u dubini Srbije..
Predje preko zagrejanih trava i doleti na moju verandu u kasno letnje popodne..
Isključim sve! I muzika prestane da postoji. Samo green noise... Udaljeni žamor životnjskog sveta i šum trenja milijardu listova..
Pola sata na predvečernjem suncu, poluzatvorenih očiju..
Problemi ne nestanu...  ali znam, tačno, gde sam i kuda treba dalje..

Ima neka fora sa tim vetrom..
 

Danas i ovde,
lako je izračunati da nešto ne može ili se ne sme. ..
Toliko toga smo preturili… videli kako puca na laki dodir ili izleće u prvoj krivini.
Svakodnevica je napravljena da spreči i ograniči..
Prosečni ljudi provode vek zavaravajući sebe i varajući svoje živote.

Postao sam skeptičan i konzervativan.. Sa tim bremenom se teško ide napred...  
Nije lako verovati.. pogotovo nama sa kilometražom..
Od mene se teško moze očekivati tako nešto..

Za napredak je potreban san.. ideja... lični poriv i čvrsta volja...
Pravi san sada mogu da prepoznam, bolje nego ikad..
Nemojte očekivati da hvalim, u toliko hvaljenih sam se razočarao…
Ali spreman sam da ćutim... da ne kalkulišem i argumentujem... Da ne kočim...
I da podmetnem ledja tu i tamo, da pomognem, dok san zaživi…
 

Kako mediji javljaju, 82-godisnji papa je "slomio zglob desne ruke"...

Vidi ti njega! :)

Ne valja preterivati.

Razočarao sam se pre neki dan....
Intervju naše poznate glumice.. privatno potpuno nesrećne.
Žena koja nije uspela da razreši neke od osnovnih životnih zagonetki, istresa svoj jed i jad.. pokušavajući da optuži, redom, sve sisteme u kojima je živela, da nisu uspeli da prepoznaju njenu veliku ulogu.

Citiraću..
Možda se to učini kao metod kojim se reči izvlače iz konteksta...  Meni se čini da je kontekst još gori ali nema smisla da ceo tekst prepisujem.

“Čim sam se rodila bila sam državni neprijatelj.”
“Deset minuta o jednoj usranoj izložbi o poklonima koje je drug Tito dobijao!”
“Nisam ja skinula gaće da se njemu digne kurac, već sam se obnažila da unapredim svetsku kinematografiju.”
“Mene je živ sram da predsednik Srbije bude i moj predsednik”
“…Mirko Cvetković, koji je sporiji i od mene..”
“Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju….Čuvam spisak 300 ljudi koji su je dobili, od toga ja za 250 nikad čula nisam.” (biće da je to ipak njen problem)
“Čitajući NIN došla sam do toga da je to list intelektualnih drkadžija”

Veličanstvan zaključak do koga bi bilo teško doci na osnovu intervjua…
“Živim fantastično, jer još mogu da ustalasam narod.”

Vulgarno i neprimereno. Očekuje sa da ljudi, protokom vremena,  kumuliraju mudrost i iskustvo. Ovo je izgleda izuzetak, da potvrdi to pravilo. Izgleda da, sa dolaskom vremešnosti, samo popuste kočnice, koje prikriveni unutrašnji bes čoveka drže u granicama socijalno prihvatljive komunikacije.

Uloga Baba Sere joj je daleko bolje pristajala…

Mnogobrojne su vajde koje nam je progres doneo... belaj zanemarujem...
Svakako, važan je lek... da nam olakša i odloži neizbežno.... ali čak ni sa najboljim lekom ne mozemo trajati večito. Iza nas ostaju dela, ko ih stvori, i potomci, da prenose našu reč.
Naše je da im u tome pomognemo.

Sećanja se krune, troše i  nepovratno blede, već nakon petnaestak godina . Boje postaju  sivkaste a glasovi tiši... Vremenom ostaju krhotine i isečci... kao rasturen mozaik.  Ureže se tek poneka grimasa ili fraza a ostalo prekrije teška mahovina vremena... Katkad, u deci prepoznamo neki oblik šake ili boju kose, jer to je način na koji se priroda pobrinula da trajemo..   

Fotografišimo svoje roditelje.... roditelje svojih roditelja, sestre, braću od tetke... pa i pse, konje ili drage ptice sa kojima živimo... Snimajmo aparatima, kamerama, diktafonima, digital recorder-ima...
Imamo sreću da smo, zahvaljujući tehnici zadržavanja slika i zvukova, danas u stanju da sprovedemo demokratzaciju sećanja...
Sve i da nas i nije briga za za prababu,  da nas je familija odbacila... i da ih se stidimo... o tome treba da postoji trag... Možda ce baš to biti objašnjenje za kojim će, u razrešenju svojih dilema, očajnički tragati neko iza nas..

Državne i socijalne istorije pišu političari i pobednici. Hrane se našim životima i u njima se često ni ne možemo razaznati.
Ne vidim zašto bi bilo važnije da znam gde je pleme bilo u XIV veku, nego da, iz prve ruke, čujem kako je pradeda želeo da vidi svoju kuću, žene...šta misli o komšiji... ili kralju...
Zato smo .. baš mi... dužni, da direktnim potomcima ostavimo tragove sopstvenog postojanja ili promišljanja...

Ne volim kad moram da da pazim i vagam reči. Moje reči nikog ne ugožavaju.
Imam sreće, stavovi mi ne vuku na prostakluk, bahatost i agresiju.. bez da ih nesto kontrolišem i peglam.. Trudim se da mislim i nadjem razlog da nesto izgovorim..
Jedino čega se aktivno bojim je, da ne počnem da namećem svoje.

Trgnem se kad primetim da nešto ponavljam treći put, .. Il' je sagovornik tvrd, glup, nezainteresovan... il' sam ja dosadan..

I jedno i drugo je razlog da stanem, odmah.

Svetu je ponekad teško da čuje. Gotovo niko ne slusša da bi preuzeo misao... današnji model kaže da slušaju potčinjeni i jadni a govore nadredjeni i moćni..  

Ovo je doba guranja raznih poruka.. posebno šta kupiti i za koga glasati... Čitavu nauku su napravili od toga kako što brze i jače drugome nametnuti svoju volju.

Trening na Vanish-ima i kabezama...a poentiranje na izborima.

Vučem se po kancelariji... uglavnom do aparata za kafu i nazad... cigare i alkohol, dve večeri uzastopce...

Kod pulta me gleda sekretarica. Kaže: Vid' bre kakav si danas... jel' ima nešto što bi te uzbudilo?

Rek'o: izvini, al' ne bi to da ti priznajem baš danas...

Baš da joj ga ne bi rek'o... 'bemje trapavu...